::::::::::::::::::::iz glave tako je zapisao::::::::::::::::::

....................................................................................................................................................................................

..........................................................................................................................................................................................................................................

Beše jutro avgusta meseca,
granu sunce iznada Kragujevca.
Sa Bešnjaje kliče bela vila:
Oj Zastavo majko moja mila.

Od žalosti zaplače mi duša
kada pesmu Zastavinu sluša.
Što se tiče Zastavina zdravlja,
kritično je svaki čas se javlja.

Zastava je na bolničkom stolu,
godinama s dušom na umoru..
Šanse su joj sasvim minimalne,
da se spase i živa ostane.

Gusle srpske od javora suva,
iz vas bruka mjesto pjesme duva,
Gusle moje od javora suva,
Srpska vlada postala je gluva.

Odkako ste u pogrešne ruke,
ne slušamo od istine zvuke,
već slušamo kojekakve laži,
poslušnost se samo od nas traži.

Ovi koji Srbijom vladaju,
što zalogaj raji otimaju,
presipaju iz šupljeg u prazno,
objašnjenje daće nama razno,
razumeti niko ništa neće
s njima sreće nikad biti neće.

Ovi koji Srbijom vladaju,
iz šupljeg u prazno presipaju,
u džepove pare gomilaju
a za kradju neće da se kaju.
Zemlja plače, a nebesa ćute,
ovi s vlasti opet nešto mute

Oj ministre Božo Derikožo
ti si nama mnogo obećavo.
U opštinu ti si nama reko
biće posla biće med i mleko.

Šest godina od tada već prodje,
u Zastavu poso još ne dodje.
Nema posla ni godine ove,
iz Zastave niko da nas zove.

Oj ministre bivši Vlahoviću
ti si nama sa Djelićem reko:
Biće posla za sve prekobrojne
prekobrojne i nezaposlene.

Obećanje ludom radovanje
Vlahoviću, naše tugovanje.
Oj, ministre, sve si prevario,
i na belom lebu ostavio.

Oj ministre Mladjane Dinkiću,
šest godina davo si nam pare.

Oj, Zastavo (guslarska ZZO epopeja)

Nisu neke al nisu ni male.
Pričao si uzmi ovu paru
uzmi paru skloni se u stranu.

Sad si nama ukinuo pare
svi će da se grebu za cigare.
Sad si nama zavrno slavinu,
zavrnu brate ti do jaja,
radnička će da pocrka raja.

Zastavini radnici se bune
Beogradska Vlada ni da čuje.
Nema sluha za radničku muku
od Zastave napraviše bruku.

Kod opštine okuplja se masa
zovu Verka viču iz sveg glasa.
Radnička se naljutila masa,
a od posla ni traga ni glasa.

Sindikati ništa vam u glavi,
lideri vam nisu bili pravi,
misle samo na političare,
za radničku muku ti ne mare.

Slušaoci moji svi Iz glave,
niko ne zna šta su reči prave.
Svaka reč me pogodi duboko
oj, Zastavo željno te je oko.

Nit se smejem niti se veselim
i na kraju samo jedno želim:
duni vetre s visoke planine,
donesi im jake otpremnine.

Nit se smejem niti se veselim
samo jedno u životu želim:
da se vratim u Zastavu moju
pa ću opet glasati za Voju.

Pesme nema, tuga je velika,
na ekranu ugasi se slika.
Tužnog lica spiker se pojavi,
radnicima tugu da objavi.

Beše jutro septembra meseca,
granu sunce iznada Kragujevca!
Stvorila se gužva ispred banke,
stigle pare od Srbije majke.

Bela vila kliče sa Bešnjaje:
Dobili ste pare za blejanje!
Sa Bešnjaje kliče bela vila:
Priča nam se braćo završila.

Nema više našega zavoda,
nema više para za nerada.
Svako u se i svoje kljuse,
šta je bilo više nikad neće.
ZZO se ponoviti neće!