Milicija
je odradila svoj posao kako treba, fer, demokratski, pošteno sa suzavcem i
palicama.
Sinoć u Beogradu, danas u Prištini a sutra i u vašem domu. Pozovite odmah.
To vam je taj putujući cirkus koji ide od grada do grada. Gde god budu bile
demonstaracije biće kordona.
Prošle godine kad su bili kordoni dnevnica jednog pandura bila je osamdeset
dinara. Vrlo mala dnevnica, kada se gleda sa strane onoga koji treba ceo dan
da stoji u kordonu i da sluša kako mu svašta dovikuju, gadjaju ga, vredjaju,
mašu mu, keze se ispred njega, slikaju sa njim bez odobrenja nadležnog organa
i tako dalje. Za osamdeset dinara, i još sad skočila marka, sve manje i manje
to košta.
Danas se ne isplati biti pandur u ovoj zemlji ni pod razno. Samo duboka patriotska
dužnost i obaveza i želja za dobrobit srpskog naroda bez obzira na njegovu
rasnu, versku, nacionalnu, stranačku ili bilo koju drugu pripadnost može nekog
danas da natera da bude pandur. Pogotovu u kordonu. Možda jedino te nove uniforme.
Jer one uniforme koje su imali osamdesetprve godine bile su neudobne, ljudi
nisu mogli lepo u njima da se kreću, da rade, da zamahuju, a sada em lepe,
em maskirne, em drastična razlika u uniformama. Mislim veliki skok u kvalitetu
očigledno. Za svaku pohvalu.
Dakle, danas je to bilo u Prištini, biće i sutra a biće i još ko zna koliko
puta. Njihove protestne šetnje su uobičajene, one traju već danima ako to
niste znali.
Devedeset sedma je godina i ubica se polako vraća na mesto zločina, tamo gde
je sve i počelo - na Kosovo. A za one naše slušaoce koji su se kasnije uključili
u program i uopšte u propast Srbije i Jugoslavije, da kažem i to, da je inače
sve počelo u studentskoj menzi kada je jedan nezadovoljni student, pa može
se sada, sa ove istorijske distance reći, možda malo i mladalački ishitreno,
bacio poslužavnik, pa onda udri, teraj, kreni, ode mast u propast, raspade
se Jugoslavija. Tu će sve i da se završi - na Kosovu.
Posle toliko godina susret starih znanaca, dve stare poznate ekipe, tradicionalno
neugodni protivnici, šiptarski studenti i srpski policajci. Došlo vreme da
se napravi račun da se plati. A ko će to plati pitaj boga. Lomiće se opet
preko naših ledja, mi ćemo da plaćamo tudje račune, a koliko vidim pokušava
se naplata i preko gotovinskog racuna, preko Mupa. "Napiši tamo koliko
košta i daj za sebe šta ćes da popiješ, daj konobarima, uzmite i vi nešto!"
Al sve mi se čini da će da bude:"Ne primamo čeci!" Ipak ima to da
bude!
Jer, u medjuvremenu, svi oni ljudi koji su bili po zatvorima zbog demonstracija
osamdeset i prve godine su izasli. Sada su to matori ljudi, neki su politički
lideri, pa se tu rodile generacije i generacije, stasala deca, naravno šiptarska,
koja nemaju nikakve veze sa Srbijom, niti im pada na pamet da idu u srpske
škole. A ti taman sto si završio rat, malo sa Slovencima, malo sa Hrvatima,
malo sa Bosancima, malo sa svima, još pošteno nisi danuo dušom kad ono studenti,
uopšte Šiptari traže svoje. Traže, viču:"Daj bre šoku, batke, naše, došli
smo po svoje."
A došla i Milicija, postupi po naredjenju i gotovo. Pa uhapšen rektor, prorektor,
studentski lideri, grupa gradjana, rasteruja se sve to.
Bio sam jednom u toj Prištini. Zanimljiv grad, imaju lepa naselja, posebno
to naselje gde se nalazi, taj njihov paralelni Univerzitet. To su paralelni
studenti, paralelna zemlja, paralelni ljudi, paralelna deca, paralelni predsednik,
paralelna skupština, život koji se odvija van svih sistema i van svih tokova
koji su uspostavljeni, mada ni ovi uspostavljeni nisu neki sistemi i tokovi
ali barem su kao, hatala, uspostavljeni.
Tamo je sve paralelno. Ide jedan Srbin a paralelno sa njim ide pet Šiptara.
Dvadeset i tri hiljade paralelnih studenata na fakultetu, svi u belim košuljama
i svi sa znakom paralelnog Univerziteta, odjednom, eto ih na ulici. Paralelno.
Štos je bio da se prošetaju studenti kroz grad, da svi imaju bele košulje,
gradjani da stoje sa strane, da pozdravljaju studente ali da se ne pridružuju
koloni. Medjutim ništa od performansa nije uspelo. Nije ni moglo. Što kažu
nisu se stekli uslovi. Jedan svet ne da drugom. Ne mogu nikako da se spoje
ta dva paralelna sveta a da bude normalno. Kad god probaš da ih spojiš ispadne
nenormalno, dodje do velikog buma, nečeg sasvima drugačijeg.
Ali zato smo opet kao i prošle zime na top listi prvi.
Malopre sam šarao po satelitskim stanicama. Analize na sve strane, sukobi
sa Milicijom prošle godine, a bogami sukobi danas i juče. Ala biju momci svaka
im čast, znaju da rade svoj posao, gledao sam kako je bilo u Prištini: svi
nose bele košulje i mantile, transparente, ovi stoje i odjednom opa, kreni
udri.
Kao i sinoć u Beogradu.
Bila dobra tuča. Gledao sam na Bibisiju, Sienenu, na svim ovim stranim plaćeničkim
stanicama. Pustili su te snimke koje nećete videti u Drugom dnevniku Erteesa.
A najsmešnije mi je da gledam neke arapske teve stanice. Pa i oni pričaju
o nama i to na satelitu. Bože mili, kod njih se ne zna ko pije ko placa, a
mi kod njih udarni u vestima. Umesto da se brinu o sebi oni brinu o nama.
Poražavajuće. Izgleda da i oni imaju svoj Ertees, pa ne prikazuju svoju već
nase bruku zvanu studentske demonstracije u Prištini.
A bruka dobra, lepi snimci, samo čovek da uzme da ih čuva, pa posle jedno
šestogodina od kosovske bitke, ako preživi naravno, da gleda i to u krugu
porodice, kako i pripada.
Sutra se očekuje nastavak, nova epizoda serije Srbi protiv Šiptara. Čućemo
sta je bilo sutra - prekosutra! Plus večeras u Beogradu okupljanje i ponovo
protest zbog toga čto je vitez Koja postao direktor Studija B, čto je Zoran
Djindjic smenjen i tako dalje, a to ćemo da čujemo sada.
Ponovo gore vatre doma mog! Na sve strane gore vatre. Pocrkaćemo ljudi od
tolike vrućine.
A najbolja je ona vatra u kaminu na Belom Dvoru. Tamo je najtoplije. Tamo
se najbolje zagreju rukice.
Ide zima, spremili smo zimnicu, narod nema šta da jede, biće lepo i toplo.
Pa kad ti dosadi da se greješ na vatrici, uzmeš daljinski od vibratora, pa
stiskaš kanale, pa gledaš Prištinu, Kragujevac, Beograd, Vukovar, Pale, Banjaluku.
Svuda zanimljivo, svuda veselo. Veselo u Beogradu, a bogami, veselo i u Kragujevcu,
nije da nije. Mada je ovo nebo nekako, brate, mnogo tmurno. Ništa ne valja
kad čovek malo bolje pogleda.
Modro nebo iznad Kragujevca. Modro nebo iznad Srbije. Modro od pendreka.
