iz glave sloba

Lipe su cvetale, a sreda je. Nije subota, nije nedelja. Nije vikend. Ne mogu, prema tome, da idem u Požarevac.
A za mene je cvetanje lipe, cvetanje samo jedne lipe. One iz našeg vrta u Požarevcu. One pod kojom sam odrasla, one pod kojom su odrasla moja deca. Pod kojom sam učila - teško matematiku i lako francuski jezik, slušala prvu jugoslovensku zabavnu muziku, čitala sve sto sam čitala, pisala domaće zadatke i knjige, pričala bajke svojoj ćerki, čuvala svog malog sina. Sedela sa mužem u prve prolećne dane, nekih godina-čitavog leta, u ona jesenja popodneva kad Sunce zalazi do iduće godine, za vreme začaranih sati indijanskog leta, sredinom oktobra. To je lipa pod kojom smo zajedno večerali sa prijateljima u tople i kratke julske noći kad se nebo sastoji samo od zvezda, u sparne avgustovske večeri čekajući kiču, u rane večernje sate u septembru kad nas prvi dah jesenjeg vetra preseli iz bašte u veliku sobu sa zelenkasto okrečenim zidovima u kojoj nije tako prostrano kao pod lipom, ni tako zeleno kao na travi ispod nje, ali, u kojoj je toplije nego pod lipom, sredinom septembra svake godine.
Kao da je ta lipa jedina na svetu, kao da samo ona cveta krajem juna, kao da samo u njenim krošnjama pčele od ranog jutra do pred noć žure da im ne prodje uzalud letnji dan, kao da samo sa njenih cvetova pada sitni zlaćani prah na kosu i ruke, kao da su sve druge lipe samo delimično lipe, samo površno lipe, samo, možda, lipe... Čekam subotu da odem tamo kao da nikad tamo nisam bila, kao da hiljadu godina nisam tamo bila, kao da nikud, osim tamo, ne želim da odem, kao da tamo želim da ostanem zauvek.